'POD ZEMLJOM'- KRATKA PRIČA O 'PROBUĐENOJ'

autor Tatjana Smiljanić

Od pamtiveka, ljudsku maštu zaokupljala je ideja života posle smrti, a bezbrojne priče koje su se pojavljivale u književnosti, u slikarstvu, stripu i filmu, samo su dokaz da je želja za večnim životom stara koliko i čovek. Što u snu, što na javi, ljudi su se sretali sa najneobičnijim formama te podsvesne želje, davali joj oblike, stanja, lice...Jedna od najpoznatijih formi večnog života opisana je srpskom rečju 'vampir' i opisuje osobu koja se probudila iz mrtvačkog sna i koja je u neprestanoj potrazi za svežom krvlju koja je održava 'živom'. Vampiri su postali deo opšte kulture i njihova estetika poznata je gotovo svima...O vampirima se pisalo i pisaće se još dugo, na veliku radost nas koji volimo tu tematiku. Ali, da je mašta zaista pokretač najneverovatnijih slika, dokaz su i priče o onima koji su bili živi zakopani, ali se nisu povampirili, o nesrećnicima čija je sudbina bila toliko okrutna, da i sama pomisao na takav mučan kraj izaziva stravu zbog koje se diže svaka dlaka na glavi.

Nedavno je u moje ruke dospela knjiga 'Antologija srpske fantastike' sa neverovatnim, kratkim pričama, od kojih bih sa vama želela da podelim ovu, najtužniju.

POD ZEMLJOM

kratka priča Dragutina Ilića

Bledom, polutamnom svetlošću treperi plamen od voštanice nad glavom bolesnice na samrti. Napolju je močaran dan, sitna kišica kao magla sipi, a sivo plavetnilo preliva se oko pokislih grana. Prava slika pozne jeseni. U sobi bolesničinoj vlada mrtva tišina: samo pokatkad čuje se očajnički uzdah majke, koja bdi nad posteljom bolesničinom, ili isprekidano uzdisanje muža, koji prema bolesničinoj postelji sedi, zaronivši lice u šake. Bolesnica otvori oči i duboko uzdahnu. Po licu joj se osulo mrtvačko bledilo; samo na jagodicama razliva se još neprirodno rumenilo. Gola do lakata ruka pružila se preko pokrivala, a oko očiju, koje se već gase, šire se modri kolutovi.

'Stevane!' prošaputa,

Stevan, njezin muž, diže se i tiho se naže nad nju.

'Ja ću umreti!'

- Ne, ti nećeš umreti. Ti ćeš mi ozdraviti! - teši je Stevan - Ta pogledaj samo, za koji dan i ti ćeš mi dva puta oživeti!

Ovih dana trebalo je da se porodi.

Bolesnica se tužno nasmeja; lice joj se oko usana malo razvedri, zatim se strese, oči joj se čisto raširiše, ruka, koja dotle mirno počivaše preko pokrivača, prenu grudima; ona oseti strahovitu ruku, koja je sve jače stezaše za grlo i...

Majka jauknu, preneraženi Stevan podiže se sa uzglavlja, vičući je po imenu; ali se ona ne odazva više, jer je - mrtva.

Sahraniše je sutradan. Blago jesenje veče, koje se toga dana izvijaše, čisto je mamilo svojom prijatnošću. Razbijeni sitni oblaci leteli su po plavoj pučini, sa koje sijaše kolo mesečevo; zvezde, posle jučerašnje kiše izgledahu mnogo krupnije i sjajnije, a svež povetarac pirkaše po čistom vazduhu. Neki prijatan miris pomešan sa mirisom skoro pokošene trave, širio se na sve strane. Na groblju je bilo tiho i mirno. Samo je jedno kandioce svetlucalo kroz gustu travu, koja se dizaše oko ozidane grobnice Stevanove žene. Ovu tišinu nije ništa remetilo, osim što se izdaleka, među seoskim bostanima i vinogradima, čuo pokatkad zvuk pudareve frule i monotoni lavež čobanskih pasa.

Na varoškom tornju izbijaše po noći. za crkvom na uskoj stazi, koja belaska iza gustih grobova i zelenila, čuli su se neki koraci. Za malo poče promicati i čovečija prilika. To je bio stari grobar. Na ramenu je nosio ašov, a išao je pravce jednoj već do pola iskopanoj jami. To je nov grob, koji trebaše do sutra svršiti. Grobar je hodio nogu pred nogu i tiho pevukao veselu pesmicu, kao da ne beše na poljima večnoga sna. Put ga je vodio pored grobnice u kojoj sahraniše Stevanovu ženu. Odjednom ga nešto neočekivano zaustavi. Čio je neku potmulu lupu, koja dolaziše ispod zemlje. On oslušnu i zbilja se nije prevario; tup odjek ponovi se još jednom i to kao iz grobnice. Sad priđe bliže grobnici i osluškivaše, ali sve beše mirno. On pođe dalje, al' se ona lupnjava iz grobnice jače ponovi, a za ovim i neki nejasan šum stade brujati ispod zemlje. Preplašeni grobar ustuknu, lula mu ispade iz zuba, a kosa pod šubarom nakostreši se. Nekoliko koračaja iđaše nazatke, pa zatim poče begati pravo u varoš.

Šta li je bilo to? Zacelo se mrtvi bude. Neka govori ko šta hoće, ali mrtvi mogu da ustaju. On je već dvared video da kostur mrtvačev ne leži, kao što je namešten, poleđuške, nego potrbuške, licem okrenut zemlji. A uz to se seti i onoga starca koji na samom opelu iz sanduka ustade i koji i dan danas priča, u svome selu, kako je strašna provalija preko koje se na onaj svet prelazi. Tako je grobar razmišljao bežeći. Dakle, šta je bilo?

Ova grobnica postoji već dvadeset godina. Nekoliko mrtvačkih sanduka leže u njoj, poređani jedan do drugoga. Među njih je spušten i sanduk žene Stevanove. U zazidanoj, podzemnoj sobi takva je tama, da se ništa ne vidi. Večiti san ne trpi svetlosti; obnažena i hladna smrt ogrnuta je tamom. Oko ponoći sanduk nove pokojnice tiho se potrese. Dubok uzdah začu se iz njega.

Mrtvac se budi. Mlada pokojnica oseti, kako joj struji po žilama; ruke, koje na grudima počivahu, pođoše licu; desnu htede uvis da podigne. Osećaše zagušljiv zadah, koji je čisto pritiskivaše, i ona otvori oči, ali u gustom mraku nije ništa videla.

'Stevane!'

Sve beše mirno.

'Stevane, gde si? - ponovi pokojnica, ali mesto odgovora zašušta nešto i ona oseti kako joj preko ruku nešto hladno i vijugavo pređe. To beše zmija.

'Šta je to? Sanjam li ja?' uzviknu ponovo, ali mesto odgovora, živi stanovnici u grobnici, razbegoše se preplašeni u svoje jame.

Mlada žena osećaše stravu. Gde je? Zar nikoga nema? I polako, s mukom poče se dizati. Rukom, koju je pružila, odupre se o ivicu susednog sanduka; kapak sa sanduka pade i ona se omače na jedan kostur.

Pruži drugu ruku i opipa lobanju.

'Majko!' ciknu uplašena i skoči protivnoj strani; ali tu se spotače na drugi sanduk i pade na kosti drugog mrtvaca.

'Pomoć! Ja sam živa sahranjena! Zar nikog nema ovde?!' - zapomagala je pokojnica i u očajanju zgrabi dasku od sanduka, te lupaše o kameni tavan, koji joj nad glavom ležaše. Ruke počeše malaksavati; ona osećaše kako je sve većma guši. Nenadani bolovi počeše je mučiti.

'Upomoć! Upomoć!' uzvikivaše, ali već mnogo slabije; daska iz ruku ispade i ona se stropošta na kolena. Krv joj se dizaše u glavi; ona osećaše kako se okreće i giba oko nje, i...

Slab detinji plač ožive grobnicu.

Nekoliko trenutaka ležala je onesvešćena. Kad se probudila, dočepa dete, koje joj pokraj nogu ležaše vrišteći. Niko joj se ne odzivaše. Ona je sve više širila oči, ne bi li ma šta ugledala ili čula. U tome oseti dubok uzdah.

'Ko je to?' ponovi još jedared.

- Ja sam!- odgovori neki potmuo glas.

Porodilja okrete glavu, od kuda se čuo glas, i ugleda nešto belo. Vrisnu očajno. Kostur njezine svekrve ustao i sedi u sanduku, sa rukama opruženim njojzi.

Nesretna porodilja ustuknu i pođe protivnoj strani, ali i otuda se trže; kostur njezina svekra podigao se sasvim i ide njoj.

'Šta ćeš? Ko si ti?' vrisnu porodilja; ali kostur se približuje šklocajući zubima.

- Daj nam dete! Naše je ono! - šklocaše kostur svekrvin.

'Ne, ne dam ti ga!'

I prigrlivši novorođeno dete, ona se šćućuri u budžak. Vatra je sve više i više obuzimaše; zenice se neobično stadoše širiti. Drhtanje u celom telu pokazivalo je užasan strah, a ona samo ćutaše i sa strahom gledaše na oba kostura, koja pipahu po mraku da je dohvate. Zablenuto tako gledala je dugo i najzad poče gristi prste na svojoj ruci. Bila je van sebe.

Posle dve godine otvoriše nanovo grobnicu, da u nju polože njezinu mater. Ali, kako se iznenadiše! Sanduci behu poremećeni. U jednome ne beše tela; a tamo u kutu šćućurio se jedan kostur, koji držaše u naručju neke ostatke. To beše kostur žive sahranjene i novorođenoga deteta. Kad su ga se dotakli, kostur se zanjiha i u parčadima se složi kraj nogu njihovih.