"HITCHCOCK/TRUFFAUT" - KAKO SE SERVIRA LEŠ - DEO INTERVJUA IZ 1962. god.
Tekst iz časopisa " FILMSKI SVET" br. 661, 31. 08. 1967.
KAKO SE SERVIRA LEŠ
Alfred Hičkok, veliki majstor strave i užasa, otkriva Fransoa Trifou, režiseru filma "Žil i Džim" svoj način shvatanja i konstruisanja napetosti na filmu i govori o sekvencama koje do dan danas nije mogao da snimi.
Hičkok:
Često me mole da dam svoju definiciju "napetosti" i traže da im objasnim razliku između "napetosti" i "iznenađenja". Razlika je ogromna, mada se ova dva saznanja na filmu često brkaju. Poslužiću se primerom: nas dvojica razgovaramo za ovim stolom. Naš razgovor je jednoličan, jednostavan, ni po čemu izuzetno zanimljiv. Odjednom, bum! Bomba sakrivena ispod stola neočekivano je eksplodirala i nas dvojica letimo u vazduh. To je "iznenađenje", utoliko više što publika nije spremna na eksploziju, što nije mogla da je predvidi. Kad bi scena bila garnirana "napetošću", publika bi znala da se ispod stola krije bomba, znala bi čak i vreme kad bomba treba da eksplodira i s napetošću bi iščekivala tragičan trenutak buma. U tom slučaju naši banalni i jednostavni razgovori dobijaju kod gledaoca dramatičnu evidentnost. Publika emotivno učestvuje u celoj sceni i često oseća želju da dovikne ličnostima sa platna: "Zašto ne prestanete sa tim glupim pričama? Zar ne znate da se ispod stola nalazi bomba i da vam ostaju samo tri minuta života?" U prvom slučaju publika je imala nekoliko sekundi "iznenađenja", u drugom - mnogo minuta "napetosti". Tenzija u jednom filmu raste tako da publika zna da će se dogoditi nešto bučno ili tragično, dok protagonisti akcije to ne znaju. Iznenađenje je efektno samo onda kad smeni trenutak neočekivanosti, kad dođe kao nepredviđeni nastavak priče. Onda kad to više nije "akcija", već razvijanje "akcije".
Trifo:
U vašem filmu "Lov na lopova" novinari su počeli da se interesuju za savest glavne junakinje. Tom prilikom ste izjavili da je Grejs Keli idealna glumica, zbog toga što je njena senzualnost "indirektna".
Hičkok:
Kad god dođem u situaciju da se suočim s problemom seksualne privlačnosti na filmu, prvo o čemu vodim računa je činjenica da "napetost" i u ovom slučaju uslovljava priču. Ako je senzualnost suviše očigledna, suviše izazovna, "napetosti" više nema. Ja uvek tražim elegantnu, prefinjenu, obrazovanu ženu koja postaje ljubavnica u spavaćoj sobi. Merilin Monro je nosila natpis "seksi" na svakom delu tela i zato nije mogla da stvori "napetost". Napetost nikad ne bi mogla da stvori ni Brižit Bardo koja, između ostalog nema ni onu potrebnu prefinjenost.
Trifo:
To znači da Vi težite ka paradoksu: spolja rezervisanost, u intimnosti temperament. Jesam li u pravu?
Hičkok:
Svakako. Ja smatram da su seksualno najinteresantnije Engleskinje. Ipak, žene sa severa Šveđanke, žene iz Skandinavije, Nemice, neuporedivo su interesantnije od mediteranskih žena, Italijanki, Francuskinja. Sa svojim izgledom guvernante, engleska devojka koja uskače u taksi gde Vi sedite, a zatim Vam obavije ruke oko vrata, mnogo je uzbudljivija od Brižit Bardo koja se svlači da bi Vas zavela.
Trifo:
Shvatam Vašu tačku gledišta, ali nisam siguran da se ona slaže s ukusom većeg dela publike. Imam utisak, mislim pritom na muškarce, da bi oni više voleli izazovne glumice. Setimo se velikih zvezda posleratnog filma: Džejn Rasel, Merilin Monro, Sofija Loren, Brižit Bardo.
Hičkok:
To je sasvim mogućno, ali Vi morate priznati da ni jedna od ovih glumica nije u stanju igrati u napetim filmovima. Zašto? Zato što je kod njih nemoguće iznenađenje, zato što one ne dozvoljavaju gledaocu da "otkrije" ženu.
Trifo:
Ostajem pri svom mišljenju: publika više voli izazovne glumice, ali vi uspevate da joj nametnete svoje ledene lepotice sposobnošću, veštinom i autoritetom pričanja.
Hičkok:
Mogućno. Ali ne zaboravite da se moji filmovi dopadaju publici.
Trifo:
Mislite li da ženski deo publike uslovljava uspeh vaših filmova?
Hičkok:
Ne isključujem tu mogućnost. Kad jedan par odluči da ide u bioskop, uvek je žena ta koja odlučuje koji će se film gledati. Ko odlučuje o tome kakav je film? Opet žena. Žene su u stanju da podnesu vulgarnost na filmskom platnu, pod uslovom da tu vulgarnost ne tumači žena.
Trifo:
Veoma mi se dopada Vaša parola : "Neki filmovi su kriške stvarnosti, moji filmovi su kriške torte". Hoćete li da mi objasnite šta znači ova igra reči?
Hičkok:
Znači da ja nikad ne prenosim na platno takozvane "istine života". Verujem da publika ne želi da gleda na filmu ono što može da vidi sasvim besplatno na ulici, u svojoj kući, u metrou, u kancelariji. To je besmisleno. Međutim, to nikako ne znači da su moji filmovi i irealni, da nemaju dodirnih tačaka sa stvarnošću. Ja se samo zalažem za drukčiji odnos. Događaj je izuzetan, ali se odvija na normalnoj pozadini.
